Hoćemo li raditi od temelja

Sve više ovih dana čujemo i vidimo na TV_-u i čitamo po novinama o potrebi za štednjom energije, toplotnoj izolaciji kuća (zgrada), o izgradnji malih i mini HE, o solarnim elektranama, itd. O tome ja pričam već više od 10 godina, 5 knjiga sam napisao sa tematikom OIE, ali ništa konkretno i značajno se ne dešava.

Ponovo, po treći ili četvrti put kreće priča o izgradnji bloka TENT B3, čija je gradnja bila predviđena još početkom 80_-tih godina prošlog veka.

Gledam našu novu Ministarku Energetike koja se slika, otvara solarne elektrane od celih 50kW instalisane snage, ili potpisuje kojekakve ugovore o namerama i saradnji. I iz dana u dan mi je sve jasnije da ništa novo neće da se desi i da neće biti nekog značajnijeg boljitka. Jer, kuća se ne gradi od krova, već od temelja.

Zašto ovo kažem i zašto mislim da se ništa značajno neće desiti i promeniti. Vrlo je prosto objašnjenje:

Ako se zna da imate veliku potrošnjuelektrične i toplotne energije, a ništa ne preduzimate da tu potrošnju sprečite, odnosno smanjite, već hoćete da gradite nove proizvodne kapacitete, to je to.Već sam pisao koje korake treba preduzeti i koja će se ušteda ostvariti, i ako se sve uradi, da nam novi kapaciteti možda čak i nisu potrebni, bar ne odmah.

Ali sad, ovim tekstom, hoću da ukažem na nekoliko drugih stvari, podjednake važnosti i velike korisnosti.

Ako bi Srbija počela sad, ovog trenutka, da se postavljaju toplotne izolacije na sve zgrade i kuće, pokrenula bi se srpska privreda (posebno) građevinska. U trenu bi se otvorili poslovi i ukazala potreba za angažovanjem na hiljade i hiljade radnika. Krenula bi proizvodnja i prodaja građevinskog izolacionog materijala, a sa njim i svega ostalog.

To su značajni poslovi i mnogo više radnih mesta, nego da krene gradnja bloka B3.

Druga stvar, na kraju želim da skrenem pažnju da su gubici u distribuciji (mreži) elektoenergetskog sistema. Već godinama se u EPS_-u šuška (tajno govori) da su gubici u prenosu dostigli neverovatnih 30% od proizvedene el.energije.

Gubici u prenosu nastaju usled: velike samopotrošnje starih brojila, krađe el.energije, zastarelog prenosnog sistema i uređaja, itd. Međutim, sve to ne bi trebalo da pravi gubitak od 30%. Da naglasim, i meni je 30% vrlo neverovatno, ali sve više mislim i da je istinit.

I dolazimo do najbitnijeg, ko pravi taj gubitak i šta se dešava sa tom „izgubljenom“ el.energijom.

Najlogičnije rešenje je da je u pitanju pljačka, i to pljačka na visokom državnom nivou, na nivou menadžmenta EPS_-a, EMS_-a i ministarstva, kao i privatnih lica koja trguju (prodaju i kupuju) električnu energiju.

To, drugim rečima, znači da neko deo proizvedene el.energije prisvaja, pretvara u gubitak u prenosu i za lepe pare prodaje po svetu. Ja drugo objašnjenje za gubitke od 30% u prenosu el.energije.

Godinama nijedan Ministar Energetike nije hteo da se pozabavi ovom temom, odnosno problemom gubitaka u prenosnom sistemu. A to me opet navodi na pomisao, da svi prethodni ministri ili nisu smeli da diraju u „osinje gnezdo“ ili su imali svoje učešće (u procentima) u svemu ovome.

I priča se ponovo vraća na našu novu Ministarku Energetike. Po svemu sudeći ni ona se neće baviti ovim temama, a upravo to je „zidanje kuće od temelja“, odnosno dovođenje stvari u red i pravljenje preduslova da Srbija od uvoznika, postane izvoznik el.energije.

Ako se hitno ne krene u štednju energije, ne izvrši toplotno izolovanje kuća i zgrada u Srbiji. Ako se hitno ne reši pitanje gubitaka u prenosu i ne začepe te „rupe“ kroz koje „curi“ el.energija, ništa nismo uradili.

Džabe gradimo B3 u ovako teškim i nepovoljnim ekonomskim uslovima, jer i taj blok neće doneti drastični dobitak, a vreme njegove otplate će se produžiti. Samim tim, umanjuje se njegova ekonomska opravdanost i rentabilnost.

Da zaključimo na kraju, bez smanjenja gubitaka i krađa, bez uvođenja velike štednje, što bi reko naš narod: „džaba krečimo“, odnosno džaba ćemo ulagati u izgradnju bloka B3 na TENT_-u.

Pre njegove izgradnje moramo postaviti zdrave osnove, srediti temelj EPS_-a i EMS_-a pa tek onda ulaziti u gradnju novih kapaciteta.

I na kraju, da ne budem pogrešno shvaćen, nisam protiv izgradnje B3, niti bilo kog novog kapaciteta, već samo želim da oni ne budu uzalud građeni i da se sa njihovom proizvodnjom ne bogate neki ljudi, već da to bude dobrobit za celu državu Srbiju.

Solarne elektrane kod nas, DA ili NE ?

Na početku, da odmah kažem zašto sam protivnik fotonaponskih (solarnih) elektrana kod nas.

1.     Zauzimaju suviše dragocenog prostora, kojeg nemamo za bacanje, jer smo mala zemlja. A to je i najčešće ili obradiva zemlja ili pašnjaci.

2.     Nemamo dovoljno sunčanih sati (dana) za rad punim kapacitetom te elektrane.

3.     Ekonomski je daleko slabije isplativa nego elektrane na biogas i biomasu, koje imammo u velikim količinama.

Naravno, sve ovo se odnosi na državno ulaganje. Privatnik ako vidi računicu da tako nešto pravi, neka pravi, nemam ništa protiv.

E sad, kada sam sve ovo rekao, da posvetimo malo pažnju „famoznoj“ fotonaponskoj elektrani koju Italijani navodno hoće da grade kod nas. Da vidimo prvo šta znamo i na šta sumnjamo. Meni lično, to jako liči na neku prevaru, na neku mutnu radnju, ali nisam još sasvim siguran, jer nemam dovoljno podataka.

Šta do sada znamo o „famoznoj“ solarnoj elektrani:

1.     Sva proizvedena struja prodavaće se i trošiti u Italiji,

2.     Pravi se na površini od 33 hektara,

3.     Ne znaju se uslovi ugovora, ni koliki je zakup zemljišta,

4.     Na kom mestu i na kom zemljištu je predviđena izgradnja. kažu da nije na obradivom i građevinskom zemljištu,

5.     Treba da bude savremena elektrana sa panelima koji prate sunčevu putanju.

E sad da počnemo s objašnjenjima i postavljanjem pitanja.

Koja je korist države Srbije i EPS-a, ako nismo suvlasnici elektrane. Gde je tu naša zarada, u prenosu?, u zakupu zemljišta? To je više nego zanemarljiva zarada, ako se bolje pogleda.

Čisto sumnjam da su Italijani pristali da zakup zemljišta plaćaju više od 100€/ha godišnje, a to je 3.300€/godišnje, što je smešno.

33ha je ogromna površina i u pitanju su sigurno livade, odnosno pašnjaci, koji će biti uništeni izgradnjom ove elektrane. Nadam se da nije u pitanju šuma – što bi bilo još strašnije. Kamenjar ili brdovito područje nije opcija, jer to zahteva velike i skupe građevinske radove koji bi još više poskupeli proizvodni kWh, i produžilo vreme otplate ovog postrojenja.

Ovakvo savremeno postrojenje, s panelima koji pomoću elektro motora prate sunčevu putanju su kompjuterizovna i ne zahtevaju ljudsko prisustvo, jer je nadzor njihovog rada i praćenje sistema takođe kompjuterizovano. Sve se prati i nadzire putem linka i interneta. To znači da nema novih radnih mesta i zapošljavanja, sem 5-6 radnika za čuvanje (obezbeđenje) postrojenja.

Generalno, kada se pogleda, Srbija je samo na šteti, odnosno, ne vidi se da ima ikakvu korist od te „famozne“ solarne elektrane.

A šta imaju Italijani? Prvo i osnovno je da ne zauzimaju svoju zemlju i da je zakup ovog zemljišta uzet po mnogo jeftinijim zakupnim cenama nego u Evropi. Cena zakupa zemljišta u Evropi je od 500-1000€/ha godišnje. I to je ono najvažnije i tu im je najveća zarada i isplativost.

Verovatno su i građevinski radovi i radni sat jeftiniji, pa je i to razlog izgradnje solarne elektrane kod nas. I ako su nas obavezali da mi damo neke pare za tu elektranu, ili da im ništa ne naplatimo (dozvole, saglasnosti ili ne daj Bože, besplatan prenos struje), to im se itekako isplati.

Vreme otplate postrojenja solarne elektrane je najduže od svih postrojenja OIE. Vreme otplate elektrana na biogas i biomasu je 5 – 7 godina, instalcije toplotnih solarnih kolektora se isplaćuju za 3 – 5 godina. A vreme otplate fotonaponskih elektrana je i do 12 godina, znači najduže, a samim tim i najneekonomičnije.

I da se zna, ja sam protivnik solarnih elektrana kod nas, sa ovakvim sistemom iskorišćenja, ali nisam protiv upotrebe fotonaponskih panela uopšte. Oni imaju svoju svrhu i to značajnu u našoj energetici.

Fotonaponske panele treba koristiti za javnu rasvetu i za rasvetu po hodnicima zgrada. Takođe, imaju značajnu ulogu na mestima do kojih je jako teško ili neekonomično dopremiti električnu energiju.

I ponovo se nameće pitanje koje stalno ponavljam. Da li to neko namerno hoće da prikaže kako su OIE neisplativi, ili ljudi koji o tome odlučuju su totalno nestručni i neobrazovani, pa im se svašta protura. I zato ponovo molim, hajde malo uključite stručne ljude u odlučivanje i/ili makar saslušajte šta imaju da vam kažu i predlože.

SOLARNI PUNJAČ ZA MOBILNE TELEFONE KRAĐA - GODINE U OBRENOVCU

Ono što se poslednjih godina dešava u vezi OIE je da se pridaje značaj i reklamira nešto što uglavnom nema veze sa OIE i totalno je energetski neefikasno i neisplativo. kao da neko namerno hoće da predstavi da su OIE neisplativi, energetski neefikasni i skupi, što apsolutno nije tačno.

Imam osećaj i da se to koristi za pljačku, lično bogaćenje, kao i da takve investicije sprovode apsolutno nestručni ljudi, koji o OIE nemaju nikakve veze, niti znanja, pa im se protura sve i svašta. Najočigledniji je primer Famoznog i nadaleko reklamiranog „Solarnog punjača za mobilne telefone“ koji je, boga ti, dobio i nagradu u Briselu. A niko neće da kaže da je to jedan relativno nebitan skup na kojem se nagrađuju „ideje“ – bez obzira koliko su one realne ili ne.

I tako, sad kreće priča o „famoznom „ Punjaču:

·        Obnovljivi izvori energije - koriste se zbog ekonomičnosti, brzog vraćanja uloženog novca i velikih ušteda.

·        Solarni punjač → ekonomski neisplativa investicija, ne može da vrati uloženi novac i samim tim, ne pravi uštedu.

·        Solarni punjač je koštao 1.982.400,₀₀ din, skoro isto kao i sistem sunčevih toplotnih kolektora na Domu kulture (DKS), koji ima 27 kolektora i samo prve godine rada napravio je uštedu od 600.000,₀₀ din. Zvanični podatak iz DKS. A to znači da se ovaj sistem isplaćuje za 3 godine (vraća uložen novac).

ZAŠTO JE NE EKONOMIČAN I NE ISPLATIV

·        2 akumulatora za automobil podmiruju potrebu punjenja mobilnih telefona u trajanju od  pola godine. To znači da 4 akumulatora podmiruju jednu kalendarsku godinu sa punjenjem mobilnih telefona.

·        4 akumulatora koštaju u maloprodaji oko 16.000,₀₀ din, a to znači da bi za svotu novca koliko je koštao solarni punjač, moglo da se kupi akumulatora za sledećih 123 godine. Radni vek fotonaponskih ćelija, a samim tim i solarnog punjača je oko 50 godina.

·        Sve ovo kaže da bi solarni punjač tek za 123 godine vratio uloženi novac, a to je 2,5 puta duže nego njegov radni vek. Znači tek za 123 godine bi počeo da donosi uštedu, a to je praktično nemoguće.

STVARNA (REALNA) CENA SOLARNOG PUNJAČA

·        Cena 1V → 5€ trenutno (može da se nađe i po ceni od 3€/V).

·        2 panela daju 24V x 5€ = 120€ (12.000,₀₀ din.)

·        Cena sa ugradnjom je oko 24.000,₀₀ din.

·        Prateća oprema može da košta još maksimalno 50.000,₀₀ din.

·        Konstrukcija solarnog punjača je maksimalno još oko 50.000,₀₀ din.

·        Rad, odnosno, ruke su maksimalno 50% od cene materijala.

·        To znači: materijal – 124.000,₀₀ din. i ruke – 62.000,₀₀ din.

Ukupna cena solarnog punjača je: 186.000,₀₀ din.

Maksimalno sa zaokruženjem, cena Solarnog punjača je: 200.000,₀₀ din.

To znači da je ukradeno: 1.782.400,₀₀ din.

Šta reći posle ovoga, cifre sve govore, a vi – sledeći put se dobro zamislite kada čujete za neko postrojenje OIE. Samo zapitajte, za koliko godina se vraća uloženi novac i sve će vam biti jasno.....

Da li su nam zaista potrebni novi kapaciteti za proizvodnju električne energije?

Odgovor na ovo pitanje i jeste i nije lako; a evo i zašto. Naravno da nam trebaju, jer sa ovakvom potrošnjom i ovakvim rasipanjem električne energije Srbiji nedostaje oko 1.200 MW instalisanih kapaciteta.

I naravno da nam trebaju, jer sa određenim vrstama ušteda i ulaganjima u OIE postaćemo izvoznici električne energije.

Sa druge strane, ako počnemo štedeti energiju, ali stvarno da je štedimo i ponovo, kažem, uložimo u OIE, svuda i na svakom koraku, doćićemo do toga da nam novi kapaciteti i nisu tako potrebni. Bar ne trenutno, ne ove i sledeće godine – dok ne prođe kriza.

A u čemu sve to možemo uštedeti i na koji način, gde su gubitci i kako ih smanjiti?

Distributivna mreža

Distributivna mreža nam je zastarela, sa strašno puno gubitaka u prenosu i krađama kojima se ne može ili neće, ući u trag. Nije kompjutrizovana, odnosno još se kompjuterski ne komanduje uključenjima i isključenjima.

Brojila su takođe stara, sa velikom sopstvenom potrošnjom pri radu. Samo 8% od ukupnog broja brojila u Srbiji je novo, kompjuterizovano, sa malom sopstvenom potrošnjom.

Neki izveštaji govore, da su nam gubici u distribuciji dostigli neverovatnih 30% od ukupne proizvedene električne energije, što je prosto neverovatno.

Kućni gubici (zastareli uređaji)

Ogromna većina kućnih električnih aparata u našim domaćinstvima je starije više od 10 godina i kao takvi, veliki su potrošači.

Novi uređaji koji su kupovani, često su lošeg kvaliteta i niže energetske klase B, C, D i samim tim, su veći potrošači i sa manjom cenom. Zbog opšteg siromaštva, pri kupovini kućnih aparata, vodili smo se cenom, a ne ostalim karakteristikama.

Klasičan primer su klima uređaji split sistema. Oni jeftiniji su najčešće energetske klase C ili D i troše i do 3 kW/h, dok su skuplji (invertorski) uređaji energetske klase A i troše oko 1 kW/h.

Klasične sijalice se takođe ne menjaju novim štedljivim koje su doduše mnogo skuplje, ali i mnogo duže traju od klasičnih. Jedna štedljiva sijalica traje otprilike kao 5 običnih i kada se pogleda potrošen novac i napravljena ušteda pri radu, ispadne da su štedljive sijalice jeftinije.

Evo i ličnog primera, kada sam u stanu stavio sve štedljive sijalice, mesečni račun za struju mi se smanjio za 500 dinara.

Gubici javne rasvete

Javna rasveta je tek posebna priča, uopšte se ne zna ko je plaća i dali je uopšte plaća. Vrlo često preko dana vidimo je uključenu, kako bespotrebno troši električnu energiju. Sijalice javne rasvete nisu štedljive, one su vrlo često starog sistema (veliki potrošači).

Svu javnu rasvetu treba prebaciti na sistem snabdevanja preko fotonaponskih panela i tako jednog ogromnog potrošača skinuti sa grbače EPS-a.

Neke studije pokazuju da samo za javnu rasvetu i rasvetu po kućama, stanovima, preduzećima i fabrikama radi 200 MW naših kapaciteta. Da budem što jasniji – 2 TE „Morava“ Svilajnac radi samo za osvetljenje u Srbiji.

Toplotni gubici neizolovanih kuća i zgrada

„Koeficijent prolaza toplote“- U -  je jedinica kojom se označavatoplotna izolovanost kuće (zgrade). U EU, standard je 0,3 W/m²K, dok je kod nas prosek oko 1,3 W/m²K. Razlika je više nego očigledna.

Da se ne bi pamtio komplikovan izraz „Koeficijent prolaza toplote“ uveden je praktičniji pojam istog značenja, mnogo prihvatljiviji širokim masama. To je pojam „litarska kuća“, Trolitarska kuća ima U=0,3 W/m²K, a to u stvari znači da se troši 3 litra lož ulja po m² kuće godišnje za grejanje. Naše kuće imaju potrošnju od 13 litara lož ulja po m² u toku grejne sezone.

Razlika je više nego očigledna, a u utrošenom novcu za grejanje – to je već enormna razlika, pogotovo za naš trenutni standard.

Još i ovo da dodam, predviđeni standard za toplotnu zidnu izolaciju u EU od 2017.god. biće U=0,15 W/m²K ili 1,5 litara lož ulja po m² prostora godišnje.

Uštede pomoću toplotnih sunčevih kolektora

Toplotni sunčevi kolektori pretvaraju sunčevu svetlost u toplotnu i služe za dobijanje tople sanitarne vode u kućama i stanovima, kao i za grejanje bazenske vode i svih ostalih vidova upotrebe tople vode.

Velika Britanija je tokom prošle godine ugradila oko 200.000 m² toplotnih sunčevih kolektora. Ako su oni videli da to donosi uštedu, a imaju skoro duplo manje sunčanih sati (dana) od nas, postavlja se pitanje – što mi to ne radimo.

Ako se u svakom stambenom prostoru ugrade toplotni sunčevi prijemnici, potrošnja električne energije koja se koristi za zagrevanje vode u bojlerima, smanjiće se za 50-75%.

A evo i zašto:

U periodu od maja do oktobra nije potrebno koristiti el.energiju za zagrevanje vode, jer kolektori sami mogu da postignu traženu (zadovoljavajuću) temperaturu. U ostalom delu godine, potrebno je vršiti dogrevanje el.energijom.

Potrebno je znati još nešto, u odnosu na spoljnu temperaturu, toplotni sunčevi kolektori zagreju vodu u proseku za još 30^oC. To znači da zimi na 0^oC, kolektori zagreju vodu do +30^oC i onda tu vodu treba još malo dogrejati.

Najbolji primer uštede je „Dom kulture i sportova“ u Obrenovcu. Tu instalaciju sam ja uspeo da izguram kod lokalnih vlasti da se postavi. Instalacija ima 27 kolektora i pokriva sa toplom vodom potrebe kuhinje rsetorana, 16 tuševa u sportskoj sali i 8 mokrih čvorova.

Godišnji račun za el.energiju prošle godine smanjen je za 800.000 dinara. Pa zar to nije ušteda.

I na kraju....ŠTA???

Neke procene kažu da ako bi uspeli poništimo ove gubitke i napravimo tražene i potrebne uštede, dobili bi skoro 1.000 MW slobodnih instalisanih kapaciteta za smanjenje uvoza.

Postavlja se pitanje da li Srbija može za 2 godine da ispravi sve ovo i da počne racionalno da troši energiju. Odgovor je: i DA i NE....

Uz veću cenu el.energije (struje), bolju organizaciju i u boljoj ekonomskoj situaciji; moglo bi, odnosno, DA.

U trenutnoj ekonomskoj situaciji, bez para u budžetu, sa rasturenom i neorganizovanom državom i elektroprivredom, NE.

I šta dalje......Pa to je jednostavno, ulagati svuda i na svakom koraku u OIE, što više štedeti svaku vrstu energije i izgraditi nova postrojenja (TENT B3, Kostolac B5, HE na Ibru i Limu, itd.).

Ako se sve bude radilo kako treba, pametno, mudro, na način kako predlažem u ovim Blogovima, ili slično, Srbija bi u roku od maksimalno 5 godina postala izvoznik električne energije raspoloživim kapacitetima od preko 2.500 MW.

Za one koji možda ne znaju, naša najveća TE „Nikola Tesla“ A i B u Obrenovcu imaju zajedno 2.860 MW i proizvode 51% ukupne električne energije u Srbiji.

I da zaključimo, bez ulaganja u OIE, ulaganja u energetsku efikasnost, štednje svakog vida energije, nema nam izlaska iz krize. A isto, ako sve ovo uradimo, vrlo brzo će nam svima biti daleko bolje, jer ćemo biti izvoznici skupe električne energije.

Kako pomoći i selu i državi

Biogas i mini i mikro HE mogu jako da nam koriste u ovoj situaciji u kojoj se trenutno nalazimo i mi i država Srbija. Velike se uštede mogu napraviti, kao i jako velika pomoć se može učiniti razvoju poljoprivrede u ruralnim krajevima, odnosno selima Istočne, Jugoistočne i Južne Srbije.

Da pođemo od biogasa (metana), šta sve sa njim može da se uradi i kakve uštede mogu da se naprave.

Već smo rekli da se biogas dobija truljenjem organskih materuja u digestorima, bez prisustva kiseonika (anaerobno vrenje).

Sirovine za proizvodnju biogasa su:

-         otpad iz klanica,

-         živinarski izmet (kokoške, ćurke, guske, patke....),

-         stočni izmet (goveda, svinje, konji.....),

-         žitni ostaci (slama),

-         kukuruzni ostaci (kukuruzovina – šaša, klipovi),

-         ljuspe od soje, suncokreta, graška, pasulja,.....

-         trave i trske,

-         iver i strugotina od prerade drveta,

-         sitna granjevina,

-         opalo lišće, itd.

Biogas se može skladištiti i posle koristiti za pokretanje motora kola, kamiona, autobusa itd. Ili se koristiti za dobijanje toplotne energije (kao energent) za zagrevanje stambenog prostora, štala, plastenika, sušara, itd. Takođe, biogas se može koristiti i u kogeneracijama (kao energent) za dobijanje električne i toplotne energije.

Još jedna stvar je vrlo značajna kod proizvodnje biogasa, a to je, da posle završenog ciklusa proizvodnje ostaje vrlo kvalitetno organsko đubrivo u čvrstom i tečnom stanju (supstrat).

Koristi od biogasa

1.     Biogas (metan) se koristi u EU kao energent za automobile, kamione, autobuse, itd. Ima vrlo malu emisiju štetnih gasova i daleko je jeftiniji od dizela i benzina. Kod nas trenutno za istu cenu, može da se pređe 5x više kilometara vozeći se na metan, nego na dizel ili benzin. Ako sva kola vlade, ministarstava, Hitne pomoći, vatrogasaca, policije, JP, GSP-a po gradovima, prebacimo na metan, zamislite samo koliku ćemo uštedu u budžetu države da napravimo. A ujedno i da smanjimo odliv deviza, zbog smanjenja uvoza nafte.

2.     Poljoprivrednici i poljoprivredna dobra koji instaliraju postrojenja za proizvodnju biogasa, dobiće velike uštede u potrošnji energenata koje su dosada koristili, ostajaće im visokokvalitetno đubrivo, tečno đubrivo (supstrat) koje mogu da pakuju i prodaju proizvođačima cveća i povrća, za plastenike i staklenike, kao prihranu uz zalivanje. I zahvaljujući svemu ovom, smanjuju troškove svoje poljoprivredne proizvodnje, a samim tim i povećavaju svoju zaradu od nje.

3.     Ko se odluči da pomoću biogasa proizvodi električnu energiju u kogeneracijama, sem proizvodnje el.energije imaće za prodaju i toplotnu energiju i to u odnosu 1:3. To znači da na 1 kW električne energije se dobije 3 kW toplotne energije.

4.     Ako se povoljnim kreditima i na primer, partnerskim odnosom 50:50% država udruži sa seljacima i da im porodičnu, naslednu platu, mnogi bi se iz grada vratili na porodična imanja i tako živeli na selu. Da bi postrojenje zaživelo u zabačenim selima, moraju se napraviti dobri prilazni putevi, zbog dopremanja postrojenja i obezbediti dobra distributivna mreža. I to su odmah stvoreni uslovi za kvalitetan i konforan život na selu i na taj način selo se oživljava i mladi se vraćaju da pristojno žive na selu.

Koristi od mini i mikro HE

Mini i mikro HE su takođe vrlo interesantne za ovu priču, oživljavanja i povratka ljudi na selo. Vlasnici zemljišta preko kojih protiču planinski potoci i rečice, uz angažovanje države, postaju po pola vlasnici sa EPS-om ovih HE.

Država obezbeđuje dozvole, infrastrukturu (prilazne puteve asfaltne, dobru distributivnu elektro mrežu, telefon, internet, itd.), a vlasnik (seljak) uzima kredit za HE i daje zemlju.

Država, sa svoje strane, odnosno EPS daju trajnu porodičnu naslednu platu jednom zaposlenom iz porodice.

Uz tako sigurne prihode (plata + 50% proizvedene električne energije iz HE) seljak nesmetano radi ostale poljoprivredne poslove i ima sigurnost, jer se država obavezuje da mu otkupljuje poljoprivredne proizvode.

Čim u selu ima dobrog asfaltnog puta, struje, telefona, interneta, sigurnog prihoda, to selo će zaživeti i vratiće se ljudi iz grada.

Država na ovaj način pospešuje poljoprivrednu proizvodnju, oživljava sela, popravlja svoj energetski bilans, smanjuje budžetski deficit i smanjuje odliv deviza na uvoz nafte i gasa.

Ulaganja su relativno mala, brzo se isplaćuju za 5 – 7 godina, a sve ostalo je čista dobit i za državu i za seljaka.

Mi smo mala i siromašna zemlja i moramo vrlo pametno i promišljeno raditi, kao i praviti uštede svuda i na svakom koraku. Ovo je jedan od sigurnih načina da se uštedi, ali i da se ostvari dobra zarada.

Dupla korist.

PRESEK TRENUTNOG STANJA U VETROENERGETICI SRBIJE

Uvod

Činjenice kažu sledeće: Srbija raspolaže solidnim resursom vetra i ima područja koja su čak izuzetno povoljna za proizvodnju električne energije, kao što su područje južnog Banata, Deli Jovana, Suve i Stare planine, Kopaonika, Vlasine itd.

Procena je da se iz vetrova u Srbiji može dobiti oko 2,3 TWh električne energije godišnje, dok se instalisani kapaciteti procenjuju na oko 1.316 MW.

Početkom 2009.god. nastao je pravi „bum“ u interesovanju privatnih  investitora za izgradnju farmi VGT-a na teritoriji Srbije. Procenjuje se da se trenutno traže ili su već izdate energetske dozvole za gradnju oko 2.000 „vetromegavata“.

Problemi

Istovremeno do izražaja dolazi jedan značajan problem, a to je priključenje farme VGT-a na sistem i njihov uticaj na rad sistema. Naš sistem prenosa električne energije je opremljen zastarelim uređajima po trafostanicama i nije kompjuterizovan. Rad farmi VGT-a treba uklopiti u naš elektroenergetski sistem, a istovremeno ga i „zaštititi“ od nestalnog (varirajućeg) rada vetroelektrana.

Drugi problem je stimulativna cena struje koja se proizvede u vetroelektranama, još se ne zna ko će preuzeti troškove skupljih kilovata dobijenih iz vetroelektrana. Ne zna se ko će i na koji način ( iz kojih fondova ) pokrivati razliku u ceni kilovata.

Iskustvo je pokazalo da do 10% učešća vetroelektrana u elektroenergetskom sistemu ne pravi velike probleme i sistem može da ispegla kolebanja u snabdevanju. Sve preko 10% je veliki problem u rašavanju balansa energije.

Svaki sistem, koji planira da u svom sastavu ima i vetroelektrane, mora da ima i preciznu prognozu za energiju vetra za sledeći dan. Na osnovu te prognoze se pravi dnevni grafikon proizvodnje. Bez prognoze i grafikona ne znate šta će se dešavati i kolike će biti varijacije u sistemu, kako ih pokriti i sa kojim kapacitetima. Ove prognoze se prave uz pomoć vrlo sofisticiranih softvera koji su jako precizni i tačni.

Šta je posebno interesantno, a ujedno i problematično, kod traženih dozvola u Srbiji. Sve zatražene dozvole se nalaze u na približno istom prostoru – u južnom Banatu. Na osnovu toga bi se moglo reći da će sve one koristiti isti vetar i to znači da će se dešavati sledeće, kad vetra ima radiće sve vetroelektrane, a kada ga nema neće raditi ni jedna. To su veliki udari na energetski sistem. Pokretanje blokova TE koji treba da ispeglaju  i nadomeste nedostajuće kapacitete dodatno podiže troškove proizvodnje.

Šta je do sada urađeno

Najviše zahteva za davanje mišljenja od strane EMS-a ima za područje oko Vršca, Alibunara, Bele Crkve i Kovina. Tu se radi o konzumu veličine oko 100 MW, jer ovo spada u ređe naseljena područja  i mreža je pravljena za taj konzum. Sada, odjednom, tu se najavljuje proizvodnja iz vetroelektrana na nivou od oko 1.500 MW. E to u tu mrežu sigurno ne može da uđe. Potrebno je znači izgraditi i nov prenosni sistem, nove dalekovode odgovarajuće prenosne snage.

Do sada je EMS dao mišljenje za sledeće vetroelektrane: Inđija – 20 MW, Bela Crkva – 187,5 MW, Kovin-Bavanište – 188 MW, Dolovo – 300 MW, Vršac – 400 MW. Trenutno se obrađuju zahtevi za vetroelektrane na Vlasini, Deli Jovanu i na još nekim mestima po Srbiji.

Izdate su do sada i 4 dozvole od strane Ministarstva rudarstva i energetike i to za: Bavanište – 188 MW, Bela Crkva – 185 MW i Dolovo – 60MW koje se priključuju direktno na prenosnu mrežu, dok će Vršac – 5 MW biti priključen direktno na distributivnu mrežu.

Merenje kao problem

Može se reći da je zbog „rasta“ VGT-a već zastarelo merenje vetra na visinama od 30 i 50m. Kada se projektuje nova vetroelektrana, prvo se godinu dana meri brzina vetra na toj lokaciji. Brzina vetra se meri pomoću mernih stubova na visinama od 30 i 50m. Ali pošto su VGT-i zahvaljujući brzom napretku tehnologije porasli na visine od 80 pa i 100m i brzina vetra se mora meriti na tim visinama. To je neophodno iz jednog prostog razloga: da bi se prema brzini vetra izmerenoj na toj visini koristio najoptimalniji model VGT-a.

Ovo je vrlo značajno, kada se zna da su sva merenja u Sbiji rađena na visinama od 30 i 50, pa čak i 10m nad zemljom. Zato se može reći da su sva ta merenja relativno tačna, odnosno, slabo pouzdana za proračun farme VGT-a i izbor najoptimalnijeg modela VGT-a za tu lokaciju.

Zaključak

Date dozvole za vetroelektrane sa sobom donose i određene probleme. Moguće je da se prerano i bez dovoljno ozbiljnosti i znanja ušlo u ovaj posao. Trenutno stanje i elektroprivrede Srbije i sistema, kao i podzakonskih i zakonskih akata nije na odgovarajućem i traženom (potrebnom) nivou. Takođe je i malo stručnih i osposobljenih ljudi, što će takođe stvoriti probleme u radu i snabdevanju Sistema za prenos i distribuciju električne energije.

OIE – nasušna potreba Srbije

U jeziku ljudi koji se bave energetikom, izvori električne energije ( i energije uopšte) se dele na konvencionalne i obnovljive izvore. U konvencionalne izvore spadaju termoelektrane na gas i ugalj, nuklearne elektrane. Obnovljivi izvori su nepresušni (neiscrpni, za razliku od konvencionalnih) i tu spadaju: energija vetra, solarna energija, biomasa, biodizel, biogas, geotermalna energija, vodotokovi.

                Zalihe nafte i uglja iz godine u godinu su sve manje i neminovno je okretanje alternativnim izvorima energije. Visoko razvijene zemlje već više od 20 godina ulažu u razvoj i istraživanje obnovljivih izvora energije (OIE). Njihov plan je da do 2020.god. dostignu 20% potrošnje električne energije dobijene iz OIE. Takođe, velika pažnja se posvećuje uštedama u proizvodnji i potrošnji energije.

Korišćenje obnovljivih izvora energije je postalo aktuelno sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Interes i investiranje u istraživanja i razvoj su provocirani čuvenom naftnom krizom.

                Osnovno pitanje koje se postavlja je, kakve koristi može imati naša država korišćenjem OIE.

                Povećanim korišćenjem OIE, osim očiglednih ekonomskih efekata kao što su smanjenje potrošnje uvoznih energenata i smanjenje zagađenja životne sredine, angažovao bi se domaći kapital, podstakao rad malih i srednjih preduzeća, kao i domaće proizvodne opreme za korišćenje ovih izvora energije. Otvorila bi se nova radna mesta i zaposlili bi se ljudi iz lokalne sredine. Došlo bi do razvoja ruralnih krajeva zemlje, jer većina OIE se nalazi baš tamo, u tim područjima, koja su ekonomski i privredno najnerazvijenija.

               

Procene su da Srbiji u ovom trenutku nedostaje oko 1.200 MW instalisane snage postrojenja za proizvodnju električne energije. U Srbiji se dobar deo električne energije troši na zagrevanje tople sanitarne vode u bojlerima, kao i za grejanje prostorija (grejalice, kaloriferi, kvarcne i TA peći, strujni uljani radijatori itd.).

                Pitanje koje se nameće jeste šta učiniti da Srbija smanji potrošnju električne energije i kako sa malim ulaganjima da nadomesti nedostajućih 1.200 MW.

                Ako bi Srbija do 2010.god. počela da koristi OIE (bez drvne biomase) u količini od 10% ukupne proizvodnje električne energije, godišnji troškovi Srbije bi se smanjili za oko 30.000.000 dolara.

                Energetska efikasnost i štednja su vrlo značajni u sveukupnoj ekonomskoj sferi. Kada bi se u Srbiji sve sijalice zamenile sa novim štedljivim sijalicama i kada bi svi kućni aparati bili energetske klase A, ostvarila bi se ušteda od oko 200 MW instalisanih kapaciteta. Da pojasnim, TE „Morava“ je instalisane snage 100 MW, što znači da dve Morave trenutno rade za osvetljenje i kućne aparate u Srbiji.

               

U slučaju da u Srbiji počnu da se koriste geotermalni izvori i toplotni sunčevi prijemnici za grejanje prostorija i proizvodnju tople sanitarne vode, smanjila bi se potrošnja konvencijalnih goriva (uglja) i električne energije, a samim tim došlo bi i do smanjenja zagađenja vazduha. Procena je da bi se upotrebom geotermalnih izvora i toplotnih sunčevih prijemnika smanjila potrošnja klasičnih energenata za oko 18% i ostvarila godišnja ušteda od oko 60.000.000 dolara.

Toplotni sunčevi prijemnici kod kojih se energija Sunčevog zračenja direktno transformiše u toplotu su danas tehnički, tehnološki i ekonomski najjednostavniji i najprimenljiviji za široku upotrebu. U ovoj grupi se razlikuju dve osnovne vrste prijemnika – u zavisnosti od temperaturnog nivoa radnog medijuma koji se u njima može dostići:

·          niskotemperaturni prijemnici, i

·          visokotemperaturni prijemnici.

U grupu niskotemperaturnih prijemnika spadaju svi prijemnici kod kojih se radna temperatura radnog medijuma kreće najčešće do 100^oC.

Kod visokotemperaturnih prijemnika Sunčevi zraci, zahvaćeni sa veće površine, fokusiraju (koncentrišu) se na neku manju površinu, pri čemu se, u zavisnosti od konstrukcije, ostvaruju visoke radne temperature – i po nekoliko hiljada stepeni Celzijusa (komercijalni tipovi kompaktnih prijemnika ostvaruju temperature od nekoliko stotina stepeni).

Sad se već može reći da je i u Srbiji počela veća upotreba toplotnih sunčevih prijemnika za grejanje tople sanitarne vode. U toku je postavljanje sistema na Gradsku bolnicu u Zrenjaninu i na školu i dom dece bez roditeljskog staranja, takođe u Zrenjaninu. Ove projekte omogućila je vlada Slovačke kao donaciju.

U Obrenovcu se takođe postavljaju sistemi za grejanje tople sanitarne vode pomoću toplotnih sunčevih kolektora. Radove finansira opština, a sistemi će biti instalirani na Dom kulture i sportova, Gradske bazene i na zgradu Dnevnog boravka dece ometene u razvoju.

Razlikujemo 4 grupe geotermalnih energetskih izvora:

·          hidro geotermalna energija izvora vruće vode

·          hidro geotermalna energija izvora vodene pare

·          hidro geotermalna energija vrele vode u velikim dubinama

petrotermička energija-energija vrelih i suvih stena

U Srbiji postoji više od 400 izvora podzemnih termalnih voda, od kojih je samo 40-45 odsto istraženo. Metar bušenja košta od 350 do 400 evra, ali finansijska ulaganja se vraćaju višenamenskim korišćenjem bušotina duže vreme

                Ukupan potencijal geotermalne energije (GTE) kod nas je procenjen na oko 3.000.000.000 kilovat-sati godišnje, što preračunato u novcu, uz cenu struje od oko osam evrocenti, vredi oko 240 miliona evra, dok bi njenom upotrebom za grejanje moglo da se uštedi od 50 do 60 odsto.

                Ukupna izdašnost izvora termomineralnih voda procenjuje se na oko 1.200 do 1.800 litara u sekundi sa temperaturom od 20 do 96 stepeni. Na području uže Srbije i Kosmeta postoji 160 prirodnih izvora termalnih voda sa temperaturama, većim od 15 stepeni. Najveću temperaturu imaju izvori u Vranjskoj banji - 96 stepeni, Jošaničkoj - 78 i Sijarinskoj - 72 stepena. Termalna voda se koristi za grejanje staklenika, nekoliko fabrika, hotela, rehabilitacionih centara u Vranjskoj, Kuršumlijskoj, Niškoj, Prolom, Sijarinskoj, Ribarskoj i Lukovskoj banji.

                Prema „Katastru malih HE“ urađenom 1987.god. Srbija bez pokrajna može da instalira približno 500 MW novih malih HE, a procenjena godišnja proizvodnja bila bi oko 1.600.000 kWh. Imajući u vidu razvoj tehnologije, ove cifre se slobodno mogu uvećati za 10%.

                U ove podatke nisu uračunate mikrohidroelektrane protočnog tipa, koje bi mogli na potocima i manjim rečicama da instaliraju sami vlasnici zemljišta preko kojih prelazi vodotok. Neke pretpostavke idu i do 250 MW moguće instalisane snage tih postrojenja.

Za pokretanje MHE danas je potrebno dobiti oko 30 raznih dozvola i odobrenja, raznih institucija, čije izdavanje nije vremenski ograničeno.

Srbija, takođe, raspolaže i velikim resursima vetra, te je moguća izgradnja farmi vetrogeneratora (VGT) za proizvodnju električne energije. Procena je da se iz vetrova u Srbiji može dobiti oko 2,3 TWh električne energije godišnje, dok se instalisani kapaciteti procenjuju na oko 1.316 MW.

Vetroenergetika predstavlja oblast energetike sa najvećim trendom razvoja u poslednjoj deceniji, sa godišnjim trendom porasta instalisanih kapaciteta od preko 35%. Ovakav trend razvoja omogućila je pre svega moderna industrija vetrogeneratora. Koristeći nove materijale (kompozitne materijale), energetske i elektronske komponente, kao i nova znanja iz oblasti aeromehanike, moderna industrija vetrogeneratora omogućava da savremeni vetrogeneratori na pouzdan i ekonomičan način vrše elektromehaničku konverziju energije vetra, uz zadovoljenje svih IEC tehničkih propisa rada, na električnu mrežu.

Početkom 2009.god. nastao je pravi bum u interesovanju privatnih investitora za izgradnju farmi VGT-a na teritoriji Srbije. Procenjuje se da se trenutno traže ili su već izdate energetske dozvole za gradnju oko 2.000 „vetromegavata“.

Istovremeno do izražaja dolazi jedan značajan problem, a to je priključenje farmi VGT-a na sistem i njihov uticaj na rad sistema. Naš sistem prenosa električne energije je opremljen zastarelim uređajima po trafostanicama i nije kompjuterizovan. Rad farmi VGT-a treba uklopiti u naš elektroenergetski sistem, a istovremeno ga i „zaštititi“ od nestalnog rada vetroelektrana.

Drugi problem je stimulativna cena struje koja se proizvede vetroelektranama. Još se ne zna ko će preuzeti troškove skupljih kilovata dobijenih iz vetroelektrana. Ne zna se ko će i na koji način (iz kojih fondova) pokriti razliku u ceni kilovata.

Iskustvo je pokazalo da do 10% učešća vetroelektrana u elektroenergetskom sistemu ne pravi velike probleme i sistem može da ispegla kolebanje u snabdevanju. Sve preko 10%  je veliki problem u rešavanju balansa energije.

Svaki sistem, koji planira da u svom sastavu ima i vetroelektrane, mora da ima i preciznu metereološku prognozu za energiju vetra za sledeći dan. Tako da dispečeri EMS-a mogu da prave sutrašnji dnevni grafikon proizvodnje. Bez toga ne zna se šta će se dešavati i kolike će biti varijacije u sistemu, kako ih pokriti i sa kojim kapacitetima. Ove prognoze se prave uz pomoć vrlo sofisticiranih softvera koji su jako precizni i tačni.

Šta je posebno interesantno, a ujedno i problematično kod traženih dozvola u Srbiji? Sve zatražene dozvole se nalaze na približno istom prostoru – u južnom Banatu. Na osnovu toga bi se moglo reći da će sve one koristiti isti vetar. To znači da će se desiti sledeće, kad vetra ima radiće sve vetroelektrane, a kada ga nema neće raditi ni jedna. To su veliki udari na elektroenergetski sistem i pokretanjem blokova TE, koji treba da ispeglaju i nadomeste nedostajuće kapacitete, a to opet dodatno podiže troškove proizvodnje.

Najviše zahteva za davanje mišljenja od strane EMS-a ima za područje oko Vršca, Alibunara, Bele Crkve i Kovina. Tu se radi o konzumu veličine oko 100 MW, jer ovo spada u ređe naseljena i mreža je pravljena za taj konzum. Sada, odjednom, tu se najavljuje proizvodnja iz vetroelektrana na nivou od oko 1.500 MW. E to u tu mrežu sigurno ne može da uđe. Potrebno je, znači, izgraditi i novi prenosni sistem, nove dalekovode odgovarajuće prenosne snage.

Do sada je EMS dao mišljenje za sledeće vetroelektrane: Inđija – 20 MW, Bela Crkva – 187,5 MW, Kovin-Bavanište – 188 MW, Dolovo – 300 MW, Vršac – 400 MW. Trenutno se obrađuju zahtevi za vetroelektrane na Vlasini, Deli Jovanu i na još nekim mestima po Srbiji.

Izdate su do sada i 4 dozvole od strane Ministarstva rudarstva i energetike i to za: Bavanište 188 MW, Bela Crkva – 185 MW i Dolovo – 60 MW, koje se priključuju direktno na prenosnu mrežu, dok će Vršac – 5 MW biti priključen na distributivnu mrežu.

Može se reći da je zbog „rasta“ VGT-a već sada zastarelo merenje vetra na visinama od 30 i 50 metara. Kada se projektuje nova vetroelektrana, prvo se rade jednogodišnja merenja vetra na toj lokaciji. Brzina vetra se meri pomoću mernih stubova na visinama od 30 i 50 m, ali pošto su VGT-i, zahvaljujući brzom napretku tehnologije porasli na visine od 80 pa i 100 m i brzina vetra se mora meriti na tim visinama. To je neophodno iz jednog prostog razloga: u projektu predvideti model VGT-a koji najoptimalnije radi pri izmerenim brzinama vetra na tim visinama.

Ovo je vrlo značajno, kada se zna da su sva merenja brzine vetra u Srbiji rađena na visinama od 30 i 50 m, pa čak i 10 m nad zemljom. Zato se može reći da su sva ta merenja relativno tačna, odnosno, slabo pouzdana za proračun farme VGT-a i izbor najoptimalnijeg modela VGT-a za tu lokaciju.

Biodizel je tečno bio-gorivo, proizvedeno iz poljoprivrednih kultura, kao obnovljivih  resursa, koje u potpunosti može da zameni fosilno gorivo u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Biodizel se dobija iz biljnih ulja (soje, uljane repice, suncokreta, palme), kao i iz otpadnih ulja i masti, procesom trans-esterifikacije, uz prisustvo katalizatora. Može se koristiti nezavisno ili u mešavini sa dizelom dobijenim rafinacijom sirove nafte i to u bilo kom odnosu. U zavisnosti od udela bio-goriva u mešavini, biodizeli se nazivaju B100 (čist, 100% biodizel), B5 (5% biodizel i 95% fosilni dizel), B20 (20% biodizel i 80% fosilni dizel), itd.

U Srbiji je 2006. potrošeno oko 1,4 miliona tona dizel goriva. Podataka o proizvodnji biodizela u Srbiji u 2006. nema; a nema ni podataka o potrošnji biodizela. Procenjuje se da potrošnja biodizela čini manje od 0,5% potrošnje dizela u Srbiji 2007. Benzinska pumpa „Vještica” u Novom Sadu novembra 2007. na svojoj pumpi prodaje biodizel (B100) za auto-mobile po ceni od 72,6 d/l (0,91 €/l). U Nemačkoj biodizel se na pumpama prodaje za 1,025 €/l a dizel za 1,144 €/l.

Biodizel može da se dobije od bilo koje vrste biljnog ulja (uljane repice, suncokreta, soje, palme i sl.) ili bilo koje mešavine ovih ulja.  U primeni postoje određeni standardi koji treba da se ispoštuju: vrsta ulja, sadržaj slobodnih masnih kiselina, sadržaj fosfora i nerastvorljive materije.

Kada se govori o biogasu, obično se misli na gas sa velikom količinom metana u sebi, koji nastaje fermentacijom organskih susptanci, kao što su stajnjak, mulj iz otpadnih voda, gradski čvrsti otpad ili bilo koja druga biorazgradljiva materija, pri anaerobnim uslovima.

Organske materije koje se najčešće podvrgavaju procesu anaerobnog vrenja su otpaci iz stočarske i poljoprivredne proizvodnje, odnosno otpaci od stočne i ljudske hrane.

U suštini, svaka organska materija može poslužiti kao sirovina – substrat za anaerobnu fermentaciju, pod uslovom da sadrži dovoljnu količinu vode potrebnu za razvoj i delovanje bakterija.

U praksi se danas kao sirovina za proizvodnju biogasa najviše koristi stajnjak različitog porekla, gradske i komunalne otpadne vode, otpadne vode prehrambene industrije i biljni ostaci iz poljoprivredne proizvodnje.

Postrojenja za proizvodnju biogasa mogu biti jednostavnijeg i složenijeg tipa. Jednostavniji tip postrojenja je, uglavnom, predviđen za manje proizvođače (uglavnom u individualnom sektoru), a složenija postrojenja – za veće proizvođače (farme, industrijski i komunalni sistemi).

Stajnjak (pomešan sa vodom) iz staje, se kroz kanal dovodi u digestor koji je izveden tako da se u njemu može zadržati (skladištiti) određena, obično dnevna, količina biogasa. Substrat u digestoru fermentira proizvodeći biogas koji se dalje odvodi prema potrošaču, odnosno gorioniku.

Biomasa je obnovljivi izvor energije, a generalno se može podeliti na drvnu, nedrvnu i životinjski otpad, u okviru čega se mogu razlikovati:

·          drvna biomasa (ostaci iz šumarstva, otpadno drvo)

·          drvna uzgojena biomasa (brzorastuće drveće)

·          nedrvna uzgojena biomasa (brzorastuće alge i trave)

·          ostaci i otpaci iz poljoprivrede

životinjski otpad i ostaci.

Osnovne karakteristike pri upotrebi šumske ili drvne biomase kao energenta iste su kao kod svakog goriva: hemijski sastav, toplotna moć temperatura samozapaljenja, temperatura sagorevanja, fizička svojstva koja utiču na toplotnu moć (npr. gustina, vlažnost i dr).

Na toplotnu moć nedrvne biomase podjednako utiču udeo vlage i pepela. Udeo pepela u nedrvenim biljnim ostacima može iznositi i do 20% pa značajno utiče na toplotnu moć.

Tehnologoija briketiranja - peletiranja je postupak prilikom kojeg se usitnjeni materijal pod visokim pritiskom pretvara u kompaktnu formu velike zapreminske mase, pogodne za dalju manipulaciju i korišćenje. Konačan proizvod briketiranja naziva se briket.

Kada se svi ovi mogući kapaciteti za proizvodnju električne energije saberu i zaračunaju uštede ostvarene upotrebom geotermalnih izvora i toplotnih sunčevih prijemnika, dolazimo do cifre koja je dva puta veća od nedostajućeg broja instalisanih kapaciteta sa početka izlaganja. Drugim rečima, Srbija bi od uvoznika električne energije postala izvoznik sa kapacitetom od oko 1.000 MW što nimalo nije zanemarljivo.

                O svemu ovome, mnogo opširnije i sa mnogo više tehničkih podataka i primera pisao sam u svojim knjigama „Vetroenergetika“, „Obnovljivi izvori energije 1“ i „Biodizel, biogas, biomasa“.

               

Da bi se sve ovo o čemu je dosada bilo reči i ostvarilo, da Srbija od uvoznika postane izvoznik električne energije, potrebno je da sama država bude predvodnik, kako svojim direktnim investicijonim učešćem, tako i paketom zakona, mera i regulativa, koje će omogućiti brže dobijanje dozvola i garantovati ostvarenje profita i zaštite ulagača.

                Potrebno je usvojiti čitav paket zakona u oblasti energetike i distribucije energije, kao i doneti zakonska rešenja o poreskim olakšicama potrošača električne energije dobijene iz OI.

                Na žalost u Srbiji se još ništa ne radi po ovom pitanju i sve se svodi na pojedinačne pokušaje. Država, a samim tim i narod, još uvek se bahato ponaša, kada je u pitanju potrošnja i štednja energije, kao da smo najbogatija zemlja na svetu.

                Iskreno se nadam da će se ovo stanje brzo promeniti i da ćemo svi uvideti koje su sve koristi od OIE, kao i od štednje energije i primene energetske efikasnosti.

Biomasa – šansa Srbije

Osnovne karakteristike pri upotrebi šumske ili drvne biomase kao energenta iste su kao kod svakog goriva: hemijski sastav, toplotna moć temperatura samozapaljenja, temperatura sagorevanja, fizička svojstva koja utiču na toplotnu moć (npr. gustina, vlažnost i dr).

Osnovna veličina za proračun energije iz određene količine drveta jeste njegova toplotna vrednost (moć). Najveći uticaj na nju ima vlaga (vlažnost, udeo vlage), potom hemijski sastav, gustinaa i zdravost drveta. Za naše podneblje i vrste drveta važno je utvrditi, radi određivanja njegove toplotne vrednosti, da li je listopadno ili četinarsko, odnosno meko ili tvrdo drvo, jer je udeo pojedinih sastojaka pri tome različit, a različita je i materija koja se može koristiti kao gorivo.

Na toplotnu moć nedrvne biomase podjednako utiču udeo vlage i pepela. Udeo pepela u nedrvenim biljnim ostacima može iznositi i do 20% pa značajno utiče na toplotnu moć. Generalno, supstance koje čine pepeo nemaju nikakvu energetsku vrednost.

Osim ostale nedrvne biomase, u Srbiji bi posebnu upotrebu mogli da imaju ostaci žitarica. Iskustva iz razvijenih zemalja, u Europi posebno Danske, pokazuju kako se radi o vrednom izvoru energije koji se ne bi trebao zanemariti. Ilustrativan je sledeći primer. Nakon berbe kukuruza na obrađenom zemljištu ostaje kukuruzovina, stabljika s lišćem. Budući da je prosečni odnos zrna i mase 53% prema 47%, proizlazi kako biomase ima približno koliko i zrna. Iako je neosporno kako se nastala biomasa mora prvenstveno vraćati uzemlju, preporučuje se zaoravanje između 30 i 50% te mase, što znači da za energetsku primenu ostaje najmanje 30%.

Biomasa je u zavisnosti od izvora različito definisana, ali kao osnovna može da se navede odrednica prema uredbi o graničnim vrednostima emisije štetnih gasova u atmosferu iz konvencionalnih izvora (NN 140/97): ‘Biomasa je gorivo koje se dobija od biljaka ili delova biljaka kao što su drvo, slama, stabljike žitarica, ljušture itd.'

Biomasa je obnovljivi izvor energije, a generalno se može podeliti na drvnu, nedrvnu i životinjski otpad, u okviru čega se mogu razlikovati:

• drvna biomasa (ostaci iz šumarstva, otpadno drvo)

• drvna uzgojena biomasa (brzorastuće drveće)

• nedrvna uzgojena biomasa (brzorastuće alge i trave)

• ostaci i otpaci iz poljoprivrede

• životinjski otpad i ostaci.

Danas se primena biomase za proizvodnju energije odvija uvažavajući načelo održivog razvoja. Najčešće se koristi drvna masa koja je nastala kao sporedni proizvod ili otpad te ostaci koji se ne mogu više iskoristiti. Takva se biomasa koristi kao gorivo u postrojenjima za proizvodnju električne i toplotne energije ili se prerađuje u gasovita i tečna goriva za primenu u vozilima i domaćinstvima. Postoje razne procene potencijala i uloge biomase u globalnoj energetskoj politici u budućnosti, ali se u svim scenarijima predviđa njen značajan porast i bitno važnija uloga. Za poređenje može poslužiti podatak kako je 1990. godine potrošnja energije u svetu iznosila 376,8 EJ, a 2050. godine se prema raznim scenarijima očekuje potrošnja od 586 do 837 EJ.

Biomasa treba da uđe u Strategiju razvoja energetike Srbije, tj. uključiti je u energetski bilans Srbije. Posebno treba dati akcenat na korišćenju biomase u čvrstom (balirana, brikete i pelete), u tečnom (biodizel, bioetanol i dr.) i gasovitom obliku (biogas).

Kalkulacije troškova spremanja slame moraju biti analitičke, pošto još uvek nije dovoljno razvijeno tržište biomase. Prema urađenim kalkulacijama u Studiji opravdanosti korišćenja biomase u “Bag-Deko”, u Bačkom Gradištu, cena balirane slame iznosi 2,5 do 3 din/kg zavisno od oblika spremljene bale.

Potrebno je zabraniti paljenje biomase na njivama. Biomasa treba da se delom zaorava i delom da se sakuplja u bale. Treba formiti tržište upakovane biomase: u obliku bala, briketa i peleta, kao što je to učinila Evropa pre 5 godina. U Evropskoj Uniji postoji razvijeno tržište peleta i briketa. Energetske pelete se značajno više proizvode od briketa, pošto se ložišta peći i kotlova mogu automatizovano hraniti.

Neophodno je mlade generacije vaspitati u cilju masovnijeg korišćenja biomase u razne svrhe, kroz nastavne i vannastavne aktivnosti. Potrebno ih je obučavati za podizanje energetskih zasada i kultura. Naime, poljoprivreda proizvodnja može da bude profitabilna ako se pored hrane proizvodi energija.

Petina energije Srbije je u biomasi. Naša zemlja spada u države sa velikim potencijalom u biomasi, ali se kod nas taj potencijal slabo koristi.

Čak 60 odsto biomase nastaje iz poljoprivredne proizvodnje, a 40 odsto potencijala postoji u šumskoj masi. Međutim, veoma je niska efikasnost uređaja koji se koriste za grejanje biomasom, dok danas postoje sistemi koji bi mogli efikasnije da koriste biomasu.

Srbija troši oko 14 miliona tona ekvivalente nafte. Potencijal biomase je 2,6 miliona tona ekvivalente nafte. Prema slobodnom proračunu, korišćenjem biomase moglo bi se zadovoljiti oko petine energetskih potreba Srbije.

Trenutno se biomasa koristi najviše za grejanje, ali bi mogla da se koristi i za proizvodnju električne energije. Međutim, zbog niske cene struje, za većinu građana još uvek je isplativije grejati se na struju.

U biomasu spadaju različite vrste otpada, biljnog i životinjskog porekla, kao što je kukuruzovina, koštice od voća, stajsko đubrivo, ali i razne vrste industrijskog otpada.

Negde oko 110 tona stajnjaka (stajsko đubrivo) i 250 tona kukuruzne silaže godišnje je dovoljno da se dobije oko osam miliona kilovat-sati struje, što uštedi oko 16.000 tona lignita i ne pravi veliku količinu štetnog pepela. Čak i ostatak u proizvodnji biogasa se ne baca već se koristi kao biođubrivo, a osim ovog derivata moguća je i proizvodnja biodizela iz uljane repice.

Postoje postrojenja na biomasu koja snabdevaju i po stotinu objekata strujom, toplotom, ali i biođubrivom. Zauzvrat, korisnici ih „napajaju“ biomasom, tj. otpadom.

Jedan i po kubik biogasa je ravan sa jednim kubikom prirodnog gasa, koji uvozimo. Jedan hektar kukuruzne silaže dovoljan je za proizvodnju 10.000 kubika biogasa, od kojeg nastaje preko 20.000 kilovat-sati struje, a to je dovoljno za oko pet domaćinstava na godišnjem nivou. Negde oko petsto hiljada hektara raznih biljaka dalo bi snagu od hiljadu megavata, što je u srazmeri proizvodnje jedne značajnije elektrane.

Međutim, iako se u državi maksimalno priča o ovome, minimalno se radi. Sistem kao što je naš ne dozvoljava prodaju tako proizvedene struje po realnoj ceni, a mnogi stranci koji su kupili naše firme ne žele da se brinu o ekologiji i ne zanima ih struja koja se proizvodi na ovaj način.

Češka je za deset godina četiri puta povećala upotrebu biomase jer su doneli određenu regulativu za njeno korišćenje. Slično je i u Slovačkoj. U našoj zemlji ne postoji veliki broj firmi koje se bave skupljanjem otpada u ove svrhe i trenutno se radi na spisku tih preduzeća. Teško je preciznije odrediti koje je područje u Srbiji „najbogatije“ biomasom. Što se tiče mase iz poljoprivrede, najbolja je Vojvodina i Pomoravlje, dok istočna i jugozapadna Srbija imaju najveći potencijal u šumama.

Pod nazivom „biomasa” podrazumeva se prvenstveno biljna masa nastala kao nuzproizvod i otpadak iz poljoprivredne proizvodnje, iz industrijske prerade drveta i dr., kao što su:

• slama pšenice, ječma, soje i raži,

• stabljike kukuruza, suncokreta, konoplje i lana,

• oklasak (kočanka) od klipa kukuruza,

• glava i ljuske zrna suncokreta,

• glava i lišće šećerne repe,

• ljuske pamuka, ricinusa i dr.

• sitna granjevina,

• lišće,

• korenje,

• otpatci iz procesa prerade drveta (krupniji i sitniji komadi, iverje, trine itd.).

Najjednostavnija tehnologija korišćenja biomase biljnog porekla je pretvaranje njene hemijske energije u toplotnu je sagorevanjem.

Biljna masa, kao organska materija nastaje biohemijskim procesom – fotosintezom. U tom procesu biljke apsorbuju energiju sunčevog zračenja pomoću zelenog pigmenta lista – hlorofila čiji je sastav: C25H72O5N4Mg. Energetski potencijal biomase na Zemlji je relativno veliki (i neravnomerno raspoređen), mada se njeno sagorevanje mora vršiti kontrolisano obzirom, da njen energetski potencijal u veoma malom delu čini transformisana sunčeva energija (maksimalno od 5 – 6%), a ostalo materije iz tla, ugljendioksid i voda. U nauci su prisutna razmišljanja po kojima se od

ukupnog godišnjeg priraštaja biljne mase 1/3 - može sagoreti, 1/3 - ostavljati u prirodi za razvoj vegetacije, ishranu životinja i dr., a 1/3 – industrijski prerađivati.

Međutim, problem većine vrsta biljnih masa leži u činjenici da se ona mora sakupljati sa njiva i drugih mesta na kojima ona raste i transportovati do mesta gde će se vršiti njeno spaljivanje.

Što je biljna masa rasutija na većoj površini ili udaljenija od mesta sagorevanja, to je uložena energija za transport veća.

Zavisno od sadržaja vlage – neke od ovih biomasa zahtevaju veštačko ili prirodno sušenje. Veštačko sušenje se odvija za kraće vreme, ali zahteva potrošnju određenih vrsta energenata, a prirodno sušenje ne zahteva konvencionalne energente (koristi se prirodno dejstvo sunčevog zračenja i okolnog vazduha) – ali je vreme sušenja duže.

Slama (sa oko 15% vlage) je veoma pogodna sirovina za spaljivanje. Procenjuje se da količina slame sa jednog hektara površine može da zadovolji potrebe sušenja pšenice sa 18 hektara ili kukuruza sa 4 hektara. Danas postoje uspešna rešenja za njeno sakupljanje i manipulaciju do samog ložišta.

Kukuruzovina ima veći procenat vlage (30 – 45%), a njeno sakupljanje i priprema za sagorevanje je složenije, što je povezano sa većim troškovima korišćenja.