Pre
nego počnete čitati ovaj tekst, moram naglasiti, da će ličiti na naučnu
fantastiku (SF), odnosno toliko liči da čak i meni deluje nemoguće. Ali, ovo je
Srbija, ovde je sve moguće, a pogotovo ovako nešto. Zato i na početku i na
kraju stoji jedno veliko:
AKO....
Već nekoliko godina se „šuška“ po EPS-u da su gubici u proizvodnji električne energije
dostigli, pa i premašili 30%. Drugim rečima, jedna trećina od ukupno
proizvedene električne energije nestane, izgubi se, nestigne na naplatu.
To je ogroman novac, više nego što iznosi godišnja
rata državnog duga koji se otplaćuje. Agrobanka i ostale afere, 24 sporne
privatizacije su sića za ovo. AKO JE
TAČNO.
Ja nemam dokaze, nemam precizne informacije, niti
mogućnost da proverim, samo sam „čuo“
priče. Ali znam nešto drugo.
Znam da unutrašnja (samopotrošnja ili
autopotrošnja) starih strujomera koji su još u upotrebi iznosi oko 5W. Novi,
digitalni strujomeri, ta čiju nabavku su proplala već 2 tendera, imaju
unutrašnju potrošnju manju od 1W.
Ukupna potrošnja svih strujomera u Srbiji ne
prelazi 1% ukupne proizvedene električne energije.
Možda pre nešto više od mesec dana, vodio sam
razgovor sa svojim poznanikom, koji radi u EMS-u na jednom od šefovskih mesta.
Tema je bila uopštena, redovni poslovi, remonti, itd. Tom prilikom mi se pohvalio da su uspeli da spuste gubitke
u prenosu, vrlo blizu evropskom standardu. Evropski standard iznosi 2,5%
gubitaka u prenosu, a EMS je došao do 3%. Bio sam malo zbunjen, znajući za „šuškanja“ u EPS-u o gubicima. Upitao
sam ga da li se to odnosi samo na prenos u dalekovodima ili i na
transformatorske gubitke, odnosno na kompletne gubitke prenosa.
Odgovor je bio da se 3% odnosi na kompletan
prenos, sem u lokalnoj distributivnoj mreži niskog napona.
Krađa struje je takođe prisutna i vrlo raširena,
krivci, odnosno lopovi, se ne traže dovoljno, a i kada se pronađu, ne budu
adekvatno kažnjeni za to krivično delo. Ipak, ni te krađe struje ne bi smele da pređu 5% ukupne proizvedene
električne energije.
Mislim, odmah da budemo na čisto, i tih 5% je ogromna, nedopustiva cifra, a posebno bi
bilo strašno, ako je kojim slučajem i veća. To bi tek bila katastrofa.
Ako kažemo da gubici u lokalnoj distributivnoj
mreži mogu da iznose najviše 7%, zbog variranja napona u mreži, zastarelih
prenosnih sistema, transformatorskih stanica itd. Postavlja se pitanje – šta je sa ostatkom?
Do sada smo došli do 16% gubitaka razne vrste, a
šta je sa onih 14%. Gde oni odlaze, odnosno gde nestaje 14% od ukupno
proizvedene električne energije?
Da li je to „ona“
električna energija koju uvozimo, da li nam to, ne daj Bože, neko prodaje našu struju, kao uvoznu, po
mnogo višim cenama. Da li je u toku
najveća pljačka u istoriji Srbije?!
Konkretne odgovore na ovo pitanje ja nemam, ja
samo glasno i javno razmišljam i postavljam pitanja. A neko drugi treba da
odgovori na ova pitanja.
Ja lično smatram da je i ovih 16% mnogo i da se to
mora i može smanjiti. Ali to je već druga tema i druga priča. Mnogo
bitnije u ovom trenutku je rešiti ovu dilemu.
Da li su zaista gubici prešli 30% od ukupne
proizvedene električne energije, da li se zaista ne zna gde nestaje više od 14%
električne energije. Da li neko tu našu struju prodaje nama kao uvoznu. Da li je zaista u toku najveća krađa svih vremena
u Srbiji.
Odgovore na to, moraju da daju neki drugi ljudi,
neki drugi stručni organi, neko čiji je to posao da sazna i otkrije.
AKO......
